Svako od nas se na različit način nosi sa bolnim emocionalnim iskustvima. Neka ponašanja tj. obrasci ponašanja i razmišljanja koja razvijamo kako bi se „odbranili“ od neprijatnih emocija, misli i ponašanja iako imaju jasnu svrhu zapravo predstavljaju nezdrav i štetan način adaptacije. Jedan od takvih obrazaca ponašanja je i samopovređivanje. Samopovređivanje je namerno nanošenje povreda samom sebi, sa ili bez suicidalnih tendencija. Najčešće se biraju ruke ili noge, tako što osoba sama sebi pravi posekotine ili opekotine, ožiljke, modrice i dr. Iako ne postoji jedinstveni uzrok samopovređivanja, često je u njegovoj pozadini problem kontrole emocija, tolerancije neprijatnih i bolnih emocija, njihovog prihvatanja i izražavanja. Kroz samopovređivanje osoba može sebi da olakšava tzv. psihološki bol tako što ga pomera i zamenjuje fizičkim; nekada je to jedini način na koji osoba uspeva da izrazi svoje emocije ili da postigne doživljaj kontrole nad njima, sopstvenim telom i životnim okolnostima. Ponekada ovo je i vid samokažnjavanja za učinjenu grešku ili način da se kroz fizički bol postigne osećaj koji kompenzuje doživljaj emocionalne praznine. Trenutno olakšanje koje nastaje samopovređivanjem održava začarani krug zbog koga ovo poanašnje postaje adiktivno (zavisničko). Paradoksalno, na ovaj način zapravo otupljujemo i umirujemo jedan bol (mentalni) drugim ( fizičkim). Takođe i na fiziološkom planu možemo govoriti o povišenom lučenju endorfina ( „hormona sreće“) koji se javlja kao odgovor na stres -a to je u ovom slučaju fizički bol.
Međutim, povrede koje nastaju ovim putem se mogu komplikovati pojavom infekcije ili ostaviti trajne ožiljke i oštećenja. Takođe, mogu biti praćenja osećanjem stida, krivice, pojačavanjem doživljaja manje vrednosti i niskog samovrednovanja što sve može da poveća ili pogorša psihičku patnju. Osobe koje se samopovređuju jasno shvataju da to nije dobro za njihovo telo (zdravlje) ali ne poznaju drugi način nošenja i podnošenja unutrašnjih mentalnih stanja. Zbog toga je važno da nauče i razviju drugačije (nove) strategije za izlaženje na kraj sa teškim osećanjima, a kojima će u potpunosti zameniti samopovređujuće ponašanje. U okviru DBT terapije i/ili treninga radi se na usvajanju veština koje pojačavaju sposobnost osobe da se nosi s psihološkim bolom bez desktruktivnog ponašanja. Ovaj trening podrazumeva 4 različita ali komplementarna modula u okviru kojih razvijamo veštine tolerancije na psihički bol, veštine postizanja pune svesnosti koje nam pomažu da budemo u sadašnjem trenutku, veštine regulisanja emocija i interpersonalne veštine.