Biosocijalna teorija u DBT-u je osnovna teorija koja objašnjava kako simptomi nastaju i kako se problemi nastavljaju (održavaju), ne samo kod ljudi kojima je dijagnostikovan granični poremećaj ličnosti, već i kod ljudi sa različitim problemima, stanjima i trpnjama.
Tokom formulacije ove teorije, Marša je kao zadatak sebi postavila razvijanje takve teorija koja nije osuđujuća, već koja će doprineti boljem razumevanju teškoća sa kojima se susreću mnogi ljudi, a posebno oni sa: suicidalnim ponašanjem, impulsivnošću, emocionalnom nestabilnošću. Marša suicidalno ponašanje vidi kao odgovor na nepodnošljivu emocionalnu patnju, a GPL i neke druge probleme kao rezultat ozbiljne disregulacije afektivnog sistema (nestabilnost u afektivnoj regulaciji). Biosocijalni model uključuje ideju da je emocionalna disregulacija u osnovi mnogih psihičkih problema i poremećaja (granični poremećaj ličnosti, suicidalnost, zloupotreba/zavisnost od PAS, poremećaja ishrane, itd), te je i razlog disfunkcionalnosti u sledećim životnim oblastima:
– Otežana regulacija emocija i kontrola impulse,
– Otežani međuljudski odnosi,
– Generealno otežano funkcionisanje,
– Problem i poremećaji ponašanja,
– Otežana regulacija ponašanja i razmišljanja,
– Nestabilna slika o sebi.
Ova teorija objašnjava zašto neki ljudi imaju toliko teškoća u kontrolisanju svojih osećanja i ponašanja. Naime, GPL se vidi kao posledica interakcije bioloških i socioloških elemenata odnosno, urođene emocionalne osetljivosti (ranjivosti) i socijalnog okruženja koje je nevalidirajuće, što zajedno dovodi do sveprožimajuće emocionalne disregulacije i disfunkcionalnosti.
a) ,,Bio’’ u Biosocijalnoj teoriji – biološka osetljivost (ranjivost)
Svi imamo različite biološke osetljivosti (senzitivnosti) u odnosu na našu kožu, te smo više ili manje osetljivi na sunce, parfem, sapun. Smatra se da je isto istina i sa našim emocijama. Rođeni smo manje ili više osjetljivo emocionalno i to nije nešto što se nužno može promijeniti. Dispozicija ka negativnoj afektivnosti, visoka sensitivnost kao i impulsivnost su biološke predispozicije za emocionalnu disregulaciju.
Ovo znači da je emocionalna osetljivost – biološka i da se neki ljudi jednostavno rode takvi:
1. Osetljiviji su na emocionalne okidače
– Doživljavaju osećanja mnogo češće u odnosu na druge ljude
– Njihova osećanja deluju kao da su se naglo pojavila ni od kuda i bez razloga
2. Doživljavaju svoja osećanja mnogo intenzivnije – ona nadiru i vrše pritisak, dugo traju.
Impulsivnost takođe ima svoju biološku osnovu – upravljanje svojim ponašanjem je teže za neke ljude:
1. oni imaju teškoću da obuzdaju svoja impulsivna ponašanja
– često, bez razmišljanja, rade stvari koje ih uvale u nevolje
– ponekad njihovo ponašanje deluje kao da se pojavilo ni od kuda
2. za njih je jako teško da budu efektivni
– njihovo raspoloženje stane im na put organizaciji da postignu svoje ciljeve
– oni ne mogu da kontrolišu ponašanja koja su povezana sa njihovim raspoloženjem
b) ,,Social’’ u Biosocijalnoj teoriji
,,Možda si lala u bašti ruža’’
Biološka osetljivost sama po sebi nije dovoljna da izazove teškoće. Potrebno je da se osoba sa ovakvim biološkim predispozicijama nađe u sredini koja nije validirajuća i u koju se osoba, sa svim svojim odlikama, ne uklapa. Kada je osoba koja je biološki rođena da bude emocionalno osetljiva u okruženju u koje se ne uklapaju, transakcije koje se događaju vremenom dovode do poremećaja emocija. Nevažeće okruženje je ono u koje se pojedinac ne uklapa. Ovo okruženje može biti obezvređujuće, a nekada i traumatizujuće.
Neprihvatajuće društveno okruženje može da oteža regulisanje osećanja. Takođe, mnogi ljudi koji su deo tog okruženja često postupaju najbolje što mogu. Međutim, ovakvo okruženje je veliki problem kada osoba hoće da nauči da reguliše svoja osećanja i postupke.
Razmene (transakcije) su važne između osobe i društvenog okruženja:
– Biologija i društveno okruženje utiču na osobu,
– Osoba uzvraća i utiče na svoje društevno okruženje,
– Društveno okruženje uzvraža nazad i utiče na osobu,
– I tako dalje.
Utkano u samu teoriju, te onda i način rada u DBT-u jeste saosećanje. Biosocijalni model jeste model koji ne optužuje ni osobu čije su određene tendencije urođene, kao ni sredinu koja ne razume takve tendencije. Nije osoba koja dolazi na lečenje kriva. Nije porodica kriva. Upravo transakcije između ove dve izazivaju problem. Invalidiranje u okruženje održava i može pogoršati biološku osetljivost pojedinca. A obrasci nastaju između njih dve, tako da kada se pristupi tretmanu, deo tretmana uključuje identifikaciju i promenu ovih obrazaca koji su doveli do pogoršanja simptoma.
Zbog svega navedenog, cilj DBT tretmana nije samo oslobađanje simptoma i teškoća u funkcionisanju. Već je neophodan širi spektar promena u odnosu na psihosocijalno funkcionisanje.